Partizan između talenta i razmaka: Zašto hemija još ne hvata koren

Košarkaška publika u Srbiji, naročito ona partizanovska, odavno je navikla da sama čita igru. Ono što se vidi na parketu, teško može da se „upakuje“ kroz novinarsku analizu kao nešto novo ili neotkriveno. Zato medijima često preostaje da samo artikulišu ono što su navijači već naslutili — ili primetili usput, između redova.

Na poslednjem evropskom putovanju, od Monte Karla do Barselone, Partizan je ponudio još jedan sloj te priče. Ekipa sa velikim brojem Amerikanaca neminovno nosi i pečat individualizma koji je duboko usađen u košarkašku kulturu s druge strane okeana. To se ne vidi samo u napadima koji se rešavaju „glavom kroz zid“, bez šire slike i boljeg rešenja za tim, već i u odbrani — gde je duel jedan na jedan često izazov, ali se rotacije i mali faulovi lako zaborave, čak i kada je bonus već odavno tu.

Taj individualizam se, zanimljivo, preslikava i van terena. Na putu od hotela do dvorane u Monte Karlu, crno-beli su ulicu prelazili pojedinačno, svako za sebe. Nije važno da li to rade i drugi, niti da li je Fenerbahče tako išao ka tituli Evrolige. Tako bi, verovatno, postupila i Oklahoma — jer je to NBA način razmišljanja.

Problem nastaje onda kada pobede izostanu. Tada ovom Partizanu postaje potrebna jača hemija nego inače.

Atmosfera, kažu, jeste dobra. Na treninzima, barem u onom delu otvorenom za medije, igrači se zabavljaju i takmiče međusobno. To jeste pozitivan signal, ali prava povezanost mora da se vidi tokom utakmice — u poverenju, u čitanju igre, u sigurnosti da će saigrač uraditi pravu stvar u pravom trenutku.

Upravo o tome je posle meča u Barseloni govorio Kevin Panter, ističući koliko u njegovom novom timu svi veruju jedni drugima, oslanjajući se na iskustvo i zajedničko razumevanje igre. Ako i dođe do poraza, on je posledica lošeg dana, a ne pogrešnog pristupa. Čitanje protivnika i priprema — to je osnova.

Ćavi Paskval, kako je istakao Jan Veseli u razgovoru za Meridian sport, to radi gotovo savršeno, a Panter je tu priču dodatno potvrdio. Kada nema vremena za trening, gleda se snimak, traže se slabosti rivala i one se koriste. Partizan je to u Barseloni radio veoma dobro skoro 17 minuta, pa još povremeno u nastavku. A onda je usledio pad — loša rešenja, brzopletost, izgubljena kontrola. Zašto se to desilo, pitanje je i za Đoana Penjaroju i za ljude u klubu.

Španski trener nije imao mnogo razloga za nezadovoljstvo zbog bivšeg kluba, ali je frustracija bila vidljiva posle jedne, pa druge, pa treće greške — ukupno 15 izgubljenih lopti. Teško je to pripisati nedostatku kvaliteta.

Dvejn Vašington je otvoreno priznao da više ne zna šta sputava ovaj tim, ali da sve više liči na psihološki problem. A i za to postoje stručnjaci.

Svetlu tačku predstavlja Tonje Džekiri, koji se već na prvu uklopio kao pravo pojačanje — dominantan u skoku, ali i sa potencijalom u šutu sa poludistance. Ko sumnja u važnost tog segmenta, neka se seti kako je Veseli u završnici meča upravo takvim šutevima presudio Partizanu.

Posle utakmice, dok je napuštao „Blaugranu“, Džekiri je prošao pored Vanje Marinkovića i Nikole Kusturice. Mladi biser Barselone, zlatni kadet Srbije, ostao je da razgovara sa kapitenom Partizana, koji je te večeri napunio 30 godina. Ako Vanja nije delovao kao slavljenik, razgovor sa vedrim, gotovo 14 godina mlađim naslednikom očigledno mu je prijao.

„Baš fin momak“, kratko je prokomentarisao Marinković.

Možda bi Partizanu prijalo da ima više takvih momaka u svom sastavu.

Ali mesta su popunjena.
A između tih mesta — preveliki razmaci.