Trajković o Dušku Ivanoviću
„Sa Duškom sam godinama u kontaktu. Prijatelji smo, zajedno smo sarađivali još u vreme kada sam mu bio pomoćnik u reprezentaciji Bosne i Hercegovine, sa kojom smo igrali i na Evrobasketu. Od tada smo stalno u komunikaciji. Kada se pojavila prilika da ponovo radimo zajedno, nisam se dvoumio – odmah sam je prihvatio. Znam koliko može da se nauči od trenera takvog formata, kroz svakodnevni rad, razgovore i druženje“, rekao je za Meridian sport 64-godišnji stručnjak.
Uoči povratka u Beograd, gde će sa Virtusom gostovati Partizanu (sreda, 20.30), govorio je smireno i realno, bez velikih reči.
„Virtus nema veliki budžet i ne može finansijski da parira najvećim klubovima. Doveli smo jednog igrača oko koga bi trebalo da se gradi igra – Karsena Edvardsa, koji je ujedno i najplaćeniji. Najviše novca izdvojeno je za trojicu – Edvardsa, Alena Smailagića i Luku Vildozu. To su ujedno i jedina pojačanja sa evroligaškim iskustvom. Trudimo se da iz postojećeg kadra izvučemo maksimum. Nakon pobeda protiv Reala, Panatinaikosa i Efesa, svi su počeli ozbiljno da nas shvataju. Igramo sa ekipom koja je po budžetu i imenima slabija od mnogih rivala, ali dajemo sve od sebe da pobedimo što više utakmica. U Italiji zasad stojimo solidno, iako smo u nedelju izgubili od Milana. Ritam je paklen, utakmica je mnogo, igrači su umorni…“
Košarka se u međuvremenu drastično promenila u odnosu na period kada je on vodio Partizan protiv najjačih evropskih timova – pre svega po pitanju vremena za trening.
„Danas skoro da nema treninga. Pred Partizan smo imali jedan jedini. Slede još šuterski trening u Areni i to je sve. Često idemo na utakmicu bez ijednog zajedničkog treninga, samo uz video-analizu. To je izuzetno teško, i za igrače i za trenere. Informacija je previše, taktike se stalno menjaju, sve je digitalizovano i kompjuterizovano.“
Sličnu temu nedavno je pokrenuo i Željko Obradović, govoreći o nedostatku vremena za rad, što se direktno odražava na disciplinu i koncentraciju.
„Apsolutno se slažem“, kaže Trajković. „Ogroman broj utakmica i povrede su postali svakodnevica. Kokoškov je, na primer, stradao isključivo zbog povreda. Dovedeš kvalitetna pojačanja, a oni se povrede. U velikom klubu navijače ne zanima kontekst, već samo pobede. Mediji prate takav narativ i, na kraju, uvek strada trener.“
Iako je situacija u Partizanu donekle specifična zbog Obradovićevog statusa, problematika je slična.
„Niko ne pita Željka zašto je neko morao na sahranu ili zašto igrač nije trenirao punim intenzitetom. Kada imaš skupo plaćenog igrača, ne možeš s njim da postupaš kao sa juniorom. Ne možeš da ga kazniš – moraš ti da se prilagodiš. To je realnost i u NBA. Čak i najveći treneri teško izdržavaju odnos u kome su zvezde iznad svega. Mi u Evropi to jednostavno ne možemo da podnesemo. I zato je Obradović otišao.“
Kao asistent Duška Ivanovića, Trajković vrlo dobro zna šta Virtus očekuje protiv Partizana, uprkos nestabilnosti koja vlada oko kluba iz Humske.
„Partizan ima kvalitetne i iskusne igrače. Sigurno će biti bolji nego sada. Ovo što se dešava je prolazno, kvalitet ne nestaje preko noći. Sve će doći na svoje. Da se ja pitam, doveo bih veliko ime za trenera – pre svega Sašu Đorđevića. Možda je i odbio poziv, ne znam, ali smatram da Partizan prvo treba da gleda u sopstveno dvorište, a ne da rešenja traži po Španiji ili Italiji. Imamo mi dovoljno dobrih opcija.“
Nekada je bilo nezamislivo da srpski klub sa snažnom domaćom košarkaškom školom vodi stranac.
„Kao što je nekad bilo nezamislivo da Partizan ima deset stranaca u timu“, dodaje Trajković. „Danas gledaš utakmicu i na parketu su samo stranci. Da ti je neko to rekao pre 20–30 godina, mislio bi da se šali. Sve ide ka američkom modelu. Igrači koji tamo ne uspeju dolaze u Evropu, a mi ne razvijamo svoje. Žalgiris se još donekle drži. Preplavljeni smo Amerikancima i biće sve gore, jer je u pitanju biznis. Dok ima pobeda, publike i medija – novac se vrti. Evropska košarka polako gubi identitet.“
Na tezu da treneri Evrolige ne daju šansu mladima, Trajković ne gleda blagonaklono.
„Kako da Obradović daje šansu mladima protiv ekipe koja ima budžet od nekoliko miliona po igraču? Porazi se ne praštaju. Da Partizan igra sa mladim domaćim igračima, gubio bi ubedljivo, Arena bi se ispraznila i svima bi to brzo dosadilo.“
Ipak, Obradović je pre nekoliko godina pružio šansu mlađima, među kojima je bio i Alen Smailagić – danas jedan od važnih igrača Virtusa.
„Očekujemo više od Alena“, iskren je Trajković. „Dobar je, ali ima potencijal za mnogo više. Sa tom mekom rukom, atletikom i iskustvom koje sada ima, može stalno da igra na visokom nivou. Povremeno bljesne, pa onda čekaš da to ponovi. Nikada ranije nije bio lider – sada ima priliku da pokaže da je sazreo.“
Trajković se priseća vremena kada je Partizan bio rasadnik mladih centara, ali ističe da Smailagić ima drugačiji profil.
„On ima nešto posebno – kombinaciju snage, pokretljivosti i šuta. Nije slučajno bio u NBA.“
Trajković je i sam radio u NBA, kao asistent u Finiksu, a godinama individualno trenira u Los Anđelesu.
„Prošlo je mnogo godina. U LA sam radio sa Klejom Tompsonom, Goranom Dragićem, Željkom Rebračom, Markom Jarićem… Godinama sarađujem i sa Nikolom Vučevićem. Poslednjih nekoliko leta provodimo zajedno po dva meseca u Baru i nastavljamo saradnju.“
Vraćajući se na Partizan i period bez Obradovića, Trajković je realan.
„Biće teško. Željko je podigao klub na visok nivo, ali Partizan je veliki klub i uvek će to biti. Pitanje je samo da li će se odmah nastaviti uzlazna putanja ili će biti potrebno vreme.“
Na kraju, razgovor je dotakao i jednu od najtežih tema iz njegove karijere – Harisa Brkića.
„Doveo sam ga u Partizan, radio individualno sa njim. Bio sam blizak sa njegovom porodicom. I danas mi je teško kada ga se setim. Bio je izuzetan momak, veliki talenat. Mogao je mnogo da pruži košarci. A neko je to ugasio. Zašto – nikada nismo saznali.“
