Godina promena i trofeja na Marakani: Kako je Crvena zvezda tiho menjala sebe dok je osvajala sve
Iza Crvene zvezde ostaje 2025. godina koja se na prvi pogled može opisati kao uspešna, ali tek dublja analiza otkriva koliko je bila slojevita, zahtevna i puna skrivenih pomeranja. To nije bila sezona u kojoj je sve teklo pravolinijski, niti godina rutine i održavanja postojećeg stanja. Naprotiv – Zvezda je istovremeno osvajala trofeje, igrala Evropu, menjala tim i gradila temelje za novu fazu klupske istorije, često pod snažnim pritiskom tržišta i sopstvenih ambicija.
Rezultatski gledano, crveno-beli imaju čime da se pohvale. Domaći front je ponovo bio pod kontrolom – titula je rešena već početkom aprila, dok je Kup Srbije osvojen u maju trijumfom nad Vojvodinom. Nova sezona Superlige otvorena je silovito, ali kako je vreme odmicalo, ritam je počeo da varira. U poslednjih deset prvenstvenih utakmica upisane su svega četiri pobede, a poraz od Vojvodine na Marakani označio je kraj dugog i impresivnog niza bez domaćeg prvenstvenog poraza, što je simbolično nagovestilo da kontinuitet više nije podrazumevan.
Evropska priča imala je dva potpuno različita poglavlja. Godina je počela u Ligi šampiona – porazom od PSV-a u Beogradu i pobedom protiv Jang bojsa u Bernu, koja ipak nije bila dovoljna za prolazak dalje. Letnji san o povratku u elitno takmičenje ugašen je u plej-ofu protiv Pafosa, što je ostao najveći rezultatski minus cele godine. Ipak, Liga Evrope je donela preokret: nakon slabog starta i samo jednog boda iz tri kola, Zvezda je pronašla stabilnost, vezala tri pobede (Lil, FCSB, Šturm) i jesen završila sa respektabilnih deset bodova.
Ključni lom dogodio se tokom leta. Klub je kroz transfere inkasirao oko 50 miliona evra, prodajom Andrije Maksimovića, Veljka Milosavljevića, Lazara Jovanovića, Šerifa i drugih, dok su zimu obeležili odlasci Nasera Đige i Ognjena Mimovića. Toliki promet igrača neminovno je ostavio trag na automatizmima i igri, a zimsko pojačanje Sandoval nije donelo očekivani iskorak.
Posebnu emociju nosio je odlazak Milana Rodića i Gelora Kange – dvojice fudbalera koji su obeležili čitavu jednu eru. Rodić je otišao kao najtrofejniji igrač u istoriji kluba, dok je Kanga ostao upamćen kao jedan od najuticajnijih stranaca ikada. Istovremeno, prostor je otvoren za novu generaciju, u kojoj se Vasilije Kostov nametnuo kao prirodni naslednik razvojnog lanca, dok je praznina nakon odlaska Šerifa u napadu ostala vidljiva i pored dolaska Marka Arnautovića – po imenu najvećeg pojačanja u poslednjoj deceniji.
U promenljivom ambijentu, jedan igrač se izdvojio kao konstanta – Mateus. Bez velike pompe, postao je simbol stabilnosti i pouzdanosti tokom jeseni. Godinu je, nažalost, obeležio i emotivan gubitak – smrt Dejana Milovanovića, legende kluba, koja je duboko potresla crveno-belu porodicu.
Sezona je zatvorena ubedljivom pobedom nad Mladošću i odlaskom Vladana Milojevića, nakon čega se na klupu vratio Dejan Stanković. Crvena zvezda je 2025. završila sa peharima u rukama, ali i jasnom porukom – iza rezultata se krije proces redefinisanja identiteta, možda tiši nego ranije, ali dugoročno daleko značajniji.
